Woorden: Djordje Balasevic. Dođoška.

Njenog brata znao sam tako... Iz cuvenja...
Nisam puno mario za te Dodose...
Vukla se ko kornjaca jedna jesen lenja...
Spori dani davno prodoce...
Pretio je da ce on na put da mi stane...
I da mu se sestre okanem...

A... Mi smo samo setali... I pomalo kisli...
Dobro sam se nagled'o njenih koraka...
Druge su mi devojke pobegle iz misli...
Prhnule... Ko jato cvoraka...
Tih je dana zvonilo u cast Malog Princa...
I odvaznog Bilbo Baginsa...

Na svim mojim crkvama satovi su stali...
Kazaljke se, srecom, bas tada sklopise...
Sto hiljada reci znam... Al' jedna mi fali...
Da nju kako treba opisem...
I... Sram ga bilo, gospodo, ko pomisli lose...
Al'... Ni nalik na druge Dodose...

Otad bas ne uzimam svaku sto se pruza...
Srce se odupire... Pa se privikne...
Al' zumbuli su zumbuli, a Ruza je Ruza...
Pa da na kraj sveta iznikne...

Ma... Da se redom postroje odavde do coska...
Nijedna ko moja Dodoska...
Ta, idi...
Kao moja lepa Dodoska...